Kako da prepoznate put do posla kakav želite

Like Don't move Unlike
 
26

Ovo je još jedna priča o ljubavi. Ona je najveća sila u univerzumu i sve u šta je utkate će uspeti.

Moja velika ljubav jeste moj poziv. Oduvek me je zanimalo zašto ljudi razmišljaju na određeni način, od koga su to naučili, koje okolnosti su ih navele da poveruju da je baš to najbolje za njih.

Sociologija je bila logičan izbor kada je došlo vreme. Mnogi su govorili da je to lepo ali da od toga neću moći da živim. Ja sam odgovarala da kad nešto zaista voliš i postaneš dobar u tome, onda će radno mesto naći tebe.

Volim da učim. Bila sam veoma srećna kao student sociologije. Nizala sam visoke ocene i nastojala uvek da budem najbolja što mogu biti. Privilegijom sam smatrala mogućnost da učim ono što me zanima.

I dalje verujem da je to jedini ispravan način za studiranje, nijedan drugi.

Moj prvi veliki izazov je usledio nakon završetka fakulteta pri traženju prvog pravog posla.

Ovo su prošli i prolaze u našoj zemlji svi koji nastoje redovno da se zaposle. Ali nisu svi imali hrabrosti ili podršku da istraju u svojim željama poput mene. To je osnovna svrha ovog teksta. On je napisan kao podrška vama koji se nalazite tamo gde sam se ja nalazila pre nekoliko godina.

Nikada me niko nije pitao ko je moj omiljeni sociolog, šta mislim o bilo kojoj situaciji u društvu ili koliki mi je prosek ocena. Pitali su me samo s tužnim izrazom lica da li imam nekog ko može da mi pomogne i da li sam član neke partije. Odgovor na prvo pitanje je glasio da ne mislim da mi treba pomoć jer sam kvalifikovana. Odgovor na drugo pitanje da jesam, ali ne partije koja bi mi omogućila zaposlenje, nego one za koju sam u skladu sa svojim znanjem i obrazovanjem procenila da se srčano zalaže za istinu, slobodu i vladavinu prava.

Vodila sam se onom jevrejskom izrekom koju je često citirao Dr. Zoran Đinđić:

Bolje džaba da radim nego da sedim kod kuće.

Govorio je da ako radiš upoznaćeš ljude, naučiti nešto, otvoriće ti se nove mogućnosti dok ako sediš kod kuće, ostaješ izvan sistema i postaješ biljka koju neko zaliva.

Ubrzo sam počela da volontiram u jednoj državnoj firmi. Radila sam sve što se od mene tražilo i nisam radila ništa kada se to od mene tražilo. Gledala sam kako nečija polukvalifikovana deca dobijaju rukovodeće pozicije u odeljenjima gde meni nisu dozvoljavali da volontiram kako bih stekla potrebno iskustvo. Vremenom sam shvatila da neću ništa naučiti i postajala sam sve tužnija. Moj posao se između ostalog sastojao u tome da menjam brojeve u izveštajima kako bi ustanovu prikazala uspešnijom. Agonija se završila sa istekom ugovora. Nikad više nisam upoznala osobu koja nalazi smisao u tome da povećava broj žena žrtava nasilja na godišnjem nivou.

Drugi posao koji sam imala prilike da radim je posao profesora u srednjoj školi. Ubrzo sam prepoznala isti onaj osećaj koji me pratio na prvom poslu. Svo slobodno vreme sam provodila spavajući. Nisam više znala od čega sam toliko umorna kad posao realno nije bio naporan. Svake nedelje uveče sam bila tužna, sklupčala bih se poput fetusa i tako ležala. Nikada nisam popila jutarnju kafu i doručkovala dok se ne vratim kući u koje god doba dana to bilo. Osećala sam mučninu.

Nije važno koliko je neki posao racionalno prihvatljiv, nije važno koliko drugima izgleda dobro i nemaju razumevanja za to kako se osećate. Vi ste važni. Ako se vi osećate loše, onda ste zalutali. Okrenite se i hrabro iskoračite u drugom smeru. Probajte nešto novo. Nešto od čega vam srce peva dok radite. Svet neće stati.

Od mene je na drugom poslu u jednom trenutku traženo da dam najviše ocene deci kolega koja nisu znala koje je boje knjiga iz koje je trebalo da uče. Cela drama se odvila pred očima dece koja su izašla da redovno polažu ispit. Kroz glavu mi je samo prolazilo pitanje kako da njima budem primer i da zadržim posao u isto vreme.

Pristala sam pod uslovom da im postavim jedno pitanje. Da li znaju šta je nepotizam. Nisu znali a moj posao je bio da ih učim.

Objasnila sam im da je nepotizam kada neko dobije zasluge za nešto što nije zaslužio zahvaljujući porodičnim vezama.

Pružila sam im knjižice sa peticama i svojim potpisom.

Na putu do kuće su mi prolazile kroz glavu polovne knjige, propuštena letovanja zbog uslova i sav trud moje mame da mi omogući da studiram. Ceo život sam nastojala da budem dobra u pozivu koji sam odabrala a nisam mogla da nađem posao u skladu sa svojim zvanjem zbog trulog sistema. Sada se od mene tražilo da u njemu učestujem kako bi se zvalo da bih imala kakav takav posao.

Poziv na razgovor kod direktora je usledio sutradan. Nikad se nisam osećala više poniženom nego tada. Kad sam ja išla u školu na ovakav razgovor su pozivani đaci sa neprimerenim ponašanjem. Nazvala sam mamu i pitala šta da uradim. Jedino njeno mišljenje me se ticalo, jer u slučaju da izgubim posao, ona bi mi pomogla dok ponovo ne stanem na noge. Rekla je da me odavno naučila šta je ispravno, da odem tamo i uradim ono što je ispravno. Otišla sam, rekla da se to kosi sa mojim uverenjima, da sam ja zaslužila svaku svoju ocenu i da ne traže od mene da svojim potpisom Master Sociolog – a učestvujem u tome. Direktor je rekao da sam profesor za primer, da on moju odluku poštuje i uljudno smo se rukovali pri rastanku. Ugovor mi nije obnovljen.

KAKO PREPOZNATI PUT DO POSLA KAKAV ŽELITE

Kao povodom izbora fakulteta, opet su mi mnogi povodom odluke o pisanju govorili da se od toga ‘leba neću najesti. Nisam ja hleba gladna, ja ovo radim da nahranim svoju dušu odgovarala sam dok su me čudno gledali. Nisam marila. Znala sam da je to preovladavajući obrazac mišljenja u društvu poput našeg koje je dugo unazad bilo zahvaćeno krizom i ratovima. U sociologiji postoji termin za to. Ime mu je kultura siromaštva.

Pojedinci, porodice ili društvene grupe ne moraju nužno nositi obeležje siromaštva u ekonomskom smislu nego i kulturnom. Osnovni pokazatelji kulture siromaštva kod ljudi su osećaj marginalnosti, bespomoćnosti i zavisnosti. Njih odlikuje visok stepen  trpeljivosti prema dosadi i prilagođavanje na loše uslove rada. Po pravilu imaju veliki otpor prema promenama koje donosi obrazovanje i rad na sebi. Mogu ceo život da provedu na istom radnom mestu bez mogućnosti napredovanja zadovoljni što od toga mogu platiti račune. Zadovoljenje svojih želja i potreba nalaze izvan sfere posla ako ga uopšte traže.

Sklonost ka ovakvom obrascu mišljenja i ponašanja se usvaja putem vaspitanja i prenosi sa generacije na generaciju što omogućava obnavljanje kulture siromaštva. Porodice ovaj sistem duboko ukorenjenih vrednosti, mišljenja i ponašanja u vezi sa obrazovanjem, karijerom i uspehom češće prenose na mlađe članove indirektno.

Pitanje vezano za psihološke poruke koje devojčice u našem društvu dobijaju po pitanju žene koja želi karijeru neću ovaj put otvarati. Kad sam istraživala na ovu temu, pročitala sam da postoji jezik siromaštva. Razumela sam da se to odnosi na onu krilaticu u vezi sa ‘lebom i glađu.

Hajde da stvari posmatramo ovako, posao traje osam sati dnevno, u najboljem slučaju. Da li zaista možete da proživite jedini život koji imate tako što ćete vremenski toliko biti nesrećni na dnevnom nivou, a radost tražiti nakon toga. Ako je vaš odgovor ne, onda hajde da vidimo zajedno šta možemo da uradimo povodom toga.

Ako ste kao dete bili izloženi uticaju samo jedne osobe koja deli kulturu siromaštva, čini se da vam logika govori da bi trebalo da nađete siguran posao i da ne rizikujete. Međutim, to nije logika, to je samo jedan mogući način razmišljanja. Vaš mozak je naučio da razmišlja na taj način. Ako vas to ne čini srećnima onda se ugledajte na uspešne ljude i imitirajte njihov “mind set” dok ne postane autentičan da možete da radite posao koji vas ispunjava i živite život kakav zaista želite.

 Nakon isteka ugovora sam sedela mesecima kod kuće samosažaljevajući se. Onda mi je jedan drag prijatelj rekao mudru stvar koja se ubrzo ispostavila kao tačna. Trebalo je da budem slobodna da bi se u mom umu rodila nova ideja.

Tada sam odlučila da počnem da uživam u svakom prepodnevu provedenom sa knjigom na Dunavu jer da sam zaposlena to ne bih mogla da priuštim. Puno sam čitala i družila se. Imala sam svo vreme ovog sveta za svoje prijatelje i njihove izazove sa kojima sam im svesrdno pomagala novim vežbama i savetima koje sam naučila. U tome sam uživala kad ne bih mislila o poslu. Kad ne moram da razmišljam o novcu, ja učim ljude da budu srećni. Glasić u glavi mi je rekao: “Onda uči ljude da budu srećni”. To je bilo to. To je bio put koji nije mogao da se otvori preda mnom dok sam bila tužna, uplakana, u strahu od gubitka bednih prihoda. Prepoznala sam ga po osećaju potpuno drugačijem od onog predhodnog.

Sada ustajem u tri noću i palim laptop jer sam se setila nekog iskustva i hoću to brzo da zapišem jer će nekoj devojci u dvadesetim to biti korisno pa neće morati da prođe sva neprijatna iskustva poput mene dok to ne nauči sama. Budim se rano, vežbam, zdravo se hranim, puna sam energije za svaku pojedinačnu priliku koja mi se otvori.

Onda sam poželela jednu želju, pa drugu. Samo onako detinje, iz srca. Sve se slaže, deo po deo. Dobijam ponude, ostvarivarujem saradnje, sve što sam želela. Nikad, ni za milion godina nisam mogla da pretpostavim na koji način će se ispuniti. Počela sam da dobijam ponude za poslove o kojima sam maštala kao devojčica. Dobijam pristojne honorare za nešto što bih radila besplatno. To je to. Ljubav. Ljubav je najveća vibracija u univerzumu i privlači sve, čak i novac, jer je i novac energija.

Jednom kad se zadovoljite nečim što nije dovoljno dobro za vas i što vas ne čini srećnima, time određujete sebe, svoju vrednost i kakav život ćete živeti. Univerzum odgovara da je vaša želja za njega zapovest i prestaje da vam isporučuje bolje od toga.

Sa starim sistemom vrednosti i uverenja ne možete stići sa mesta na kojem se trenutno nalazite do mesta na kojem želite da budete. Ono što možete jeste da se pripremite tu gde ste i ono što želite će doći vama.

KAKO PREPOZNATI PUT DO POSLA KAKAV ŽELITE

Istraživanje,  pisanje  na  razne  teme  vezano  za  društvo  u  kome  živimo,  informisanje i  učenje   drugih mene  hrani,  oblači,  inspiriše,  uzbuđuje,  čini  da  osetim da  tu  pripadam,  da  sam  srećna,  da  sam  ja.

Moja  želja  se  ostvaruje  dok  vi  čitate  ovaj  tekst  i  to  je  ono  što  ja  želim  za  vas.

With VioLove.

Ako vam je ovaj tekst bio koristan, podelite ga sa svojim prijateljima na društvenim mrežama i upišite vašu i-mail adresu u polje “subscribe” koje možete naći sa desne strane teksta kako biste prvi saznali novosti sa bloga i stekli prednost na sve usluge koje će uslediti. Takođe, ako imate nekih dodatnih pitanja ili savet kako da vam svoj ugao gledanja učinim pristupačnijim, pišite mi i pratite me na facebook -u, twitter -u, pinterest -u ili instagram -u.

4 comments

  1. Tako je! Biti hrabar i raditi ono što volimo a ne ono što iz bilo kog razloga moramo !

    1. Hvala 🙂 Ništa ne moramo samo smo sebe uveravali da moramo a sada donosimo odluku da to uverenje promenimo za ono da zaslužujemo da radimo ono što volimo.

  2. Obožavam ovaj tekst. Često mu se vraćam. Sve pohvale i puno sreće u daljem radu Vam želim.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.