Politički događaji u našoj zemlji su veoma česti poslednjih godina što se odrazilo na motivaciju građana. Veliki broj ljudi oseća netrpeljivost i odbojnost prema politici. U praktičnim aspektima političkog ponašanja građana to rezultira malom izlaznošću na izborima od kad pamtim.
Hajde da pre nego zaćutimo još jednom proćaskamo o tome koliko se kulturne vrednosti reflektuju, između ostalog na politički segment našeg društva i u kojoj meri utiču na kvalitet i dinamiku promena u njegovom okviru. Ako zastanemo i duboko promislimo možda jednom zauvek osvestimo uticaj nasleđenih kolektivnih osobina našeg naroda iz prošlih režima na (ne)mogućnost funkcionalne i stabilne demokratije danas.
Kultura je kolektivni fenomen koji se uči, deli i prenosi stvarajući socijalno nasleđe koje povezuje generacije.
Jedan sociolog je plastično objasnio kulturu kao softver koji se pridodaje generičkom hardveru i to mi se dopalo.
Politička kultura je deo opšte kulture koji obuhvata vrednosti, stavove, uverenja, sklonosti i obrasce ponašanja jednog društva u vezi za politikom i političkim pitanjima koja se odnose na opšte uslove zajdničkog života, na izbor pravaca i ciljeva ukupnog društvenog razvoja. Ukratko, preovlađujuće gledište o politički značajnim vrednostima poput države, vođe, političke partije.
Dakle, realnost u kojoj živimo ne zavisi od političkih činjenica nego od verovanja ljudi u ove činjenice.
Između individualnih ponašanja i ponašanja političkih sistema stoje određene želje, htenja i očekivanja takozvana “general beliefs” članova društva koja dalje impliciraju određeni tok kretanja države.
Razmislimo o tome kakav je društveni odnos između pojedinca i politike u našoj zemlji, zašto nam ne služi i kako da ga promenimo na bolje.
Zašto neko veruje ili ne veruje u određenu političku opciju, zašto glasa ili uopšte ne glasa i šta to na posletku govori o političkoj kulturi u Srbiji?
Čovek je bio-psiho-socijalno biće i na svaku njegovu odluku utiče više od jednog činioca. Svaki pojedinac ima individualni razvoj i podložan je uticaju sredine. Događaji iz svakodnevnog života takođe mogu da utiču na njegovu odluku. Recimo to ovako, odluka pojedinca da li će izaći na izbore je rezultat njegovog osobenog životnog iskustva i političke istorije celog naroda.
Prvo: kao balkanski narod, s obzirom da živimo na podneblju karakterističnom po brojnim ratovima, usvojili smo osećaj inferiornosti kao antropološku odliku. Strah i nemoć utiče na sve sfere naših života pa nije pošteđena ni politika. Nepoverenjem u nekolicinu moćnika neretko su opterećeni svakodnevni razgovori običnih ljudi koji onda neizlaskom na izbore omoguće pobedu najneadekvatnijim među njima.
Drugo: tipično patrijarhalno društvo kakvo je naše podrazmeva određeni kvalitet društvenih odnosa u celini. Odnosi u njemu su uređeni na ideji podređenosti: individue-kolektivu, dedeta-roditelju, žene-muškarcu. Umesto da svojim primerom aktivizma učinimo ono što je do nas, mi ostajemo pasivni misleći da je dužnost jednog čoveka da nam svima omogući ispunjeniji život.
Ljudi imaju potrebu za kolektivnim identitetom, pripadanjem društvu u kojem žive i za vrednosnim osmišljavanjem istog. Te potrebe pogotovo dobijaju na značaju u vremenima krize. Kad uzmemo da je to dominantna crta preko koje se odvija proces socijalne identifikacije a da je ta identifikacija uvek praćena afektom odnosno nedostatkom racija, sve ukazuje na ogroman manipulativni potencijal.
Prevaga iracionalne političke svesti je moćna poluga političkog vladanja u službi upravljanja podanika a ne orijentacije slobodnih građana.
Odnos pojedinca prema politici u našoj zemlji zasnovan je na emocijama umesto na racionalnoj proceni političkih alternativa.
Daleko od toga da sve što ima nacionalno obeležje treba da etiketiramo kao zastarelo i retrogradno. Tradicija je jedan od najvažnijih elemenata nacionalne kulture. Problem nastaje sa nepoimanjem suštine pojma tradicije. Insistiranje na pradavnim korenima je pokazatelj osećaja inferiornosti jedne zajednice. Ako iznova donesemo odluku vođeni strahom od gubitka kulturnog i nacionalnog identiteta, dobićemo još više razloga za strah i naša kultura će se jednog dana okameniti.
Fanatizam i strast su siguran pokazatelj iskrivljenih predstava o ličnoj vrednosti i sopstvenoj naciji.
Prihvatimo odgovornost za predhodno učinjeno, preispitajmo stečena uverenja i osvestimo sve što je za nas dobro.
Odnos prema politici bi trebalo postaviti na zdravu kritičku osnovu jer nekritičko usvajanje i dalje promovisanje iracionalnih strahova ima za posledicu kočenje napretka u svim sferama života. U svakoj modernoj kulturi nasleđeni oblici identifikacije moraju biti revalorizovani u skladu sa potrebama sadašnjeg vremena.
Godinama unazad uvežban način prenošenja znanja, stavova i vrednosti u našoj zemlji se pokazao kao nefunkcionalan pred političkim zahtevima današnjice. Rigidne forme vaspitanja i obrazovanja bez spremnosti na modernizaciju odavno ne prate istinske potrebe društva i nepoželjno utiču na socijalizaciju demokratskih vrednosti. Društvo koje je socijalizovano na jednim vrednostima vekovima unazad bi trebalo da revalorizuje te vrednosti u skladu sa sada i ovde.
Stvoriti demokratiju za narod je svakako korisna stvar ali znam još korisniju – odgojiti narod za demokratiju. Monteskje
Prenos političke kulture se odvija dvojako. Zainteresovanost tinejdžera za politiku i političku participaciju je u tesnoj vezi sa kulturnim kapitalom porodice (obrazovanjem, poreklom, socijalnim statusom).
Socijalizacija je složen proces integracije pojedinca u različite kontekste društvene stvarnosti. Ona podrazumeva učenje društvenih uloga insistirajući pri tome na aktivnoj ulozi pojedinca u tom procesu.
Učenje socijalnih veština zahteva vreme i vlastiti napor. Politička socijalizacija je slojevit proces učenja. Zato je socijalizacija mukotrpan i odgovoran zadatak. Uz napomenu da proces u pomenutom dobu počinje a traje tokom čitavog života.
Škola je glavni instrument u građanskom vaspitanju. Viši nivo obrazovanja koindicira sa većim interesovanjem i višim nivoom učešća u političkom životu svoje zemlje. Obrazovanje omogaćava pojedincima participaciju u javnom, kulturnom i političkom životu. U svim civilizovanim zemljama ono predstavlja merilo progresa.
Nema kvalitetne obrazovne politike dok ne poverujete da nisu svi kandidati isti, kao što nisu ni svi birači isti.
Prema empirijskim istraživanjima, deca u ranim desetim godinama stiču predstavu o nacionalnom identitetu, osećanje pripadnosti nekoj opciji i razlikovanje političkih prijatelja i neprijatelja. Postojanje predrasuda i stereotipa prethodi postojanju elementarnih znanja o politici. Radeći kao profesor u srednjim školama brzo sam se uverila u istinitost ovih istraživanja o kojima sam čitala kao studentkinja. Učenici kojima sam predavala u većini slučajeva nisu posedovali osnovna znanja o politici ali su se vrlo srčano izražavali o svojim neprijateljima (drugoj naciji ili poliičkoj partiji). To je donekle razumljivo s obzirom da je do tada porodica predstavljala totalnu sredinu malog čoveka.
A koji je izgovor vas odraslih apstinenata koji nakon predrasuda i stereotipa niste ništa naučili?
Građanska politička kultura je demokratsko uređenje države.
Građanska demokratija podrazumeva uobičajene standarde uljudnosti, tolerancije, pluralizma i sposobnost za demokratsko vladanje.
Od političkih orijentacija koje imamo zavisi na koji će se način te orijentacije ispoljiti u terminima ponašanja, odnosno da li ćemo sukobe rešavati nasiljem ili dijalogom. Trenutno stanje je nedostatak razvijenosti ključnih elemenata za pristojan život u 21. veku. Sve bi ovo prvo trebalo da prihvatimo kako bismo promenili jer iz nereda jedino što može i nastaje je ono što najmanje želimo a čega se najviše bojimo.
Postojeća politička kultura u Srbiji je ambivalentna. Katkad se čini kao faktor demokratskog preobražaja, a već u sledećem otpor promenama. Normativno je pretežno participativna a u praktičnim aspektima društvenog života je u velikoj meri apatična i otuđujuća.
Građani Srbije shvataju koja su njihova prava ali ne praktikuju ispunjavanje svojih dužnosti i obaveza. Oni razmišljaju i jasno se izražavaju povodom poželjnih rezultata politike, ali ništa ne rade da njihove želje postanu politička realnost u Srbiji.
To što sam po struci sociolog znači da sam obogaćena jednim dodatnim inventarom znanja ali ne znači da katkad ne posumnjam u smisao političkog učešća u našoj zemlji. Međutim, jedina borba protiv negativnih misli i uverenja jeste rad na svojim dobrim moralno-psihološkim osobinama.
Političko učešće je velika odgovornost sa ciljem razvoja ličnog političkog identiteta i razvoja društva u celini.
Za stabilnu i efikasnu demokratiju su potrebni ljudi koji imaju znanje, sposobnosti i vrednosne obrasce za aktivno i odgovorno učešće u političkom životu zemlje. Na žalost, mi ih još nemamo. Na sreću, demokratija se uči.
Zrelo društvo možemo postati samo ako se fokusiramo na participaciju, samostalnost, solidarnost.
Odrasti, izađi i glasaj.
With VioLove.
Ako vam je ovaj tekst bio koristan, podelite ga sa svojim prijateljima na društvenim mrežama i upišite vašu i-mail adresu u polje “subscribe” koje možete naći sa desne strane teksta kako biste prvi saznali novosti sa bloga i stekli prednost na sve usluge koje će uslediti. Takođe, ako imate nekih dodatnih pitanja ili savet kako da vam svoj ugao gledanja učinim pristupačnijim, pišite mi i pratite me na facebook -u, twitter -u, pinterest -u ili instagram -u.
